Šta da radiš kad izgubiš sebe

Sedim već dugo kraj otvorenog prozora i mislim o tome šta bih vam pisala. Misli se prepliću i gužvaju kao nabujala trava ispod mog prozora. Pitam se da li je moguće da još uvek nisu pokosili. Živimo usred Beograda a kao da smo u džungli. Onda se setim kako sam danima pre toga vapila za prirodom, za zelenilom, pticama, cvećem.. Pa eto ti sad, htela si prirodu. Što nisi bila precizna u zahtevima?, kažem sebi kroz smešak.

Takvi smo mi ljudi, nikad zadovoljni.

Probudila sam se nervozna. Kao i juče. Kao i prekjuče. Kao i mnogo dana pre toga. Toliko često se već tako budim da mi se čini da sam čitav život takva. - Ali to na sreću nije istina. Samo je naišao period kad sam malo izgubila sebe.

Malo duži period, ali dobro, šta je tu je.

Jao, Tijana, znaš li ti kakvi su tvoji njuzleteri bili ranije?!, rekla mi je jednom moja Jovana. Ta njena rečenica urezala mi se duboko pa je se često setim, jer, realno, moje pisanje je u problemu. Kao da sam se posvađala sa inspiracijom i, još gore - sa sobom. Onom pravom sobom koja je nekad pisala autentično, iz srca. Iskreno i bez razmišljanja ko će šta reći.

Pokušavajući da se setim šta se desilo, otišla sam baš do tih starih priča koje sam nekada slala. Već nakon prve pročitane, shvatila sam o čemu Jovana priča.

I sada, nećemo žaliti za prosutim mlekom. U redu je da se čovek ponekad izgubi, ne snađe, padne, odere kolena, odboluje i nastavi. Pa i Crvenkapa nije išla pravo putem kako joj je mama rekla, već je skrenula, zalutala, nadrljala, ali izašla bogatija za jedno ozbiljno iskustvo, i samim tim zrelija.

Tako da, idemo dalje. Jeste da me kolena još uvek bole od pada, ali to nije razlog da stanem. Ima još puno priča koje treba ispričati.

Život teče, a samim tim i priče.

Čitamo se, dragi moji.