Kad poželim da se vratim

Strah od propuštanja

Ponekad poželim da se vratim na instagram. Tačnije pomislim da bi trebalo da se vratim. To je velika razlika. Da li stvarno nešto želimo ili mislimo da treba… zato što je to moderno, zato što je neko rekao da se samo tako mže uspeti, zato što “svi” tako rade, zato što nam je dosadno i ne znamo šta bismo drugo… zato što imamo utisak da nešto propuštamo.

Strah od propuštanja, skraćeno FOMO (eng. Fear Of Missing Out) - bolest modernog doba. Toliko informacija primamo sa svih strana da nam se čini da ako ne požurimo, ne otvorimo baš tu i tu aplikaciju, ne uđemo na instagram, tiktok, ne kupimo bap danas na akciji, propustićemo nešto sigurno.

Jer, šta ako baš tamo, baš u tom trenutku bude nešto što baš mene čeka?

Šta ako ne napišem na instagramu nešto baš u tom trenutku, propustiću klijente, rast biznisa, propustiću da pomognem nekome?

Istina je da nećemo propustiti ama baš ništa.

Malopre sam htela da uđem na instagram i napišem nešto. Ušla sam i istog trenutka osetila kao da mi energija otiče munjevitom brzinom. Videla sam sliku lepe devojke koja priča o svom kursu. Prva misao: Kako ona lepo radi, vidi kakav joj je profil, moj ne valja ništa. Krećem u nerealno poređenje. Ređaju se misli koje me vode u osećaj nedostatka, nedovoljnosti, nestrpljenja. Za par sekundi, ej! I postavljam sebi jedno od ključnih pitanja:

Da li mi ovo služi?

Setim se koliko više energije imam ovih nekoliko meseci koliko nisam na instagramu.

Koliko sam inspirisanija, prisutnija u trenutku, u životu, sa decom, porodicom, prijateljima.

Koliko su se moje misli pročistile i koliko toga sam kreirala u tom periodu. Iz prisutnosti i osećaja dovoljnosti. To je skroz druga dimenzija.

Setila sam se da imam vas ovde koji pratite moj rad već duže vreme i da ako ovde nešto napišem, to se neće izgubiti u moru šarenih objava, već će doći zaista gde treba.

Setila sam se da telefon skoro i da ne koristim od kada nisam na instagramu i da mi to predstavlja neviđeno olakšanje zato što sam hipersenzitivna osoba. Gomila utisaka koja danas stiže do nas, za mene je preveliko opterećenje, preplavljuje me. Moj mozak analizira i najsitniji detalj i onda previše radi, ne uspevam da se odmorim.

Zato sam se samo odjavila iz aplikacije i pomislila da je dobro baš ovako kako jeste. I da je dovoljno. I da sam ja u miru sa tim. Kakav neprocenjiv osećaj!

Sve je danas usmereno da nam se stavi do znanja kako nije dovoljno. Nismo dovoljno lepi, mladi, mršavi, mišićavi, uspešni. Nema dovoljno novca. Nismo dovoljno smireni, odmorni, srećni, _________________ (dodajte sami). I onda, naravno, treba da kupujemo što više proizvoda koji će nam to omogućiti, bilo da su to kreme za podmlađivanje ili aplikacije koje će nas uvesti u bolju organizaciju.

Oduvek me je nervirao taj marketing straha. Seješ strah kako bi zaradio novac - grozno. Više volim marketing želje, ali njega nema tako puno. Zamislite kupujete samo ono što je zaista želja vaše duše ili vaša čista potreba. Koliko bi to bilo lepše i mirnije.

Zato vas danas pitam - Šta je to što vaša duša stvarno želi? I šta ako je dovoljno ono što već imate? Ko biste tada bili?

Pišite u svoj dnevnik. Ili dođite na Rtanj od 23. do 25. maja da pišemo zajedno.

Grlim vas,

Tijana.